Amur beli

Riba dalekog istoka preneta je u našu zemlju 1963. godine preko Mađarske, gde je nešto ranije aklimatizovana. Mađari su je dobili iz Sovjetskog saveza, inače postojbina belog amura je Kina. Pripada šaranskom rodu. Beli amur je biljožder sivozelenih leđa i bokova sa svetlijim trbuhom i sivim perajima. Vretenastog je oblika.Plodnost ženki je zapanjujuća, čak i do milion komada ikre. Već od 4-5cm dužine počinje da „pase“, nastavljajući da se hrani vodenom vegetacijom sve dok ne zaluta u ribarsku mrežu ili se okači na udicu. Brzo raste, ali mnogo i jede. U nedostatku vodenog bilja amur jede i lišće vrba i drugog listopadnog drveća koje dospeva u vodu. Ikra amura pliva po vodi postajući plenom brojnih neprijatelja, međutim, nije to jedini razlog što je njegovo razmnožavanje u prirodnim uslovima naših voda nemoguće. Amur od 50 kg, naprimer može da bude dug i do 2 metra, a prosečna lovna težina mu je od 3-12kg. S obzirom da je to još uvek nova riba u našim vodama, iskustva u lovu amura udicom su skromna, pa ipak zna se sasvim sigurno da on zimi ne spava. Lov na amura, znači, traje čitave godine. Iz pouzdanih izvora saznajemo da je to „borac nad borcima“. Šaran i mrena okačeni na udicu anemično se bore u odnosu na ovog gosta iz daleke Kine. Tanje najlone kida kao od šale. Štapovi bezuslovno moraju biti puni, nikako šuplji. Sitniji amur prema prvim iskustvima zagrize i glistu na udici ili valjčiće od hleba umešene sa poluobarenim lišćem celera, spanaća, zelja, deteline... Oni krupniji dolaze na mahovinu koja se hvata po kamenju i drveću potopljenim u vodu. Rado grizi i svilu mladog kukuruza, list deteline, mlad i kuvan kukuruz. Za sada lovi se na dubinske mamce (kao šaran), ali više uspeha imaju oni koji ga čekaju na plovak, sa mamcima u srednjim slojevima vode. Udice šaranske, kovane. Meso amura je posno i ukusno.